Prvi vek stare ere najčešće nazivamo zlatnim dobom rimske književnosti, jer upravo svoje najviše domete ostvaruju žanrovi poezije i proze. Sa dramom je situacija nešto drugačija: tragedija komedija u Rimu procvat doživijavaju čitav vek ranije, dakle u lI veku pre nove ere.
Rimska komedija (lat. comoedia romana) vrsta je antičke komedije koja se razvijala pod uticajem grčke komedije i ugledajući se na nju. Na isti način se razvijala i celokupna rimska književnost. Rimljani su produžavali i usavršavali književne vrste koje su stvorili Grci. Rimska književnost je od velikog značaja, jer su nam kroz rimske pisce sačuvani mnogi spisi helenske književnosti i nauke čiji originali su izgubljeni.
Rimska komedija je izrasla iz „novije” grčke komedije (prevođeni su prevashodno Filemon, Apolodor, Menandar i dr.) Rimska komedija je poznata pod nazivom palijata (lat. pallium - ogrtač za glumce). Palijata se deli na Komediju karaktera (comoedia stataria) i Komediju zapleta (comoedia motoria). Obično ima pet činova, između njih se izvodi muzika, jedan svirač izvodi sam tačku (lat. tibicien). Hor nije bio zastupljen. Delovi teksta su recitovani, a neki pevani (lat. cantica, predstavlja pevanje uz pratnju svirača. To je čisto lirska monodija (solo pevanje ). Samo kod Plauta ova pesma postaje življa. Svoj specifičan naziv fabula palliata rimska komedija je dobila zbog toga što njeni glavni pred- stavnici, Plaut, Cecilije i Terencije, obraduju i svom vremenu prilagodavaju već postojece grčke komedije iz tzv. novoatičkog perioda. Tako likovi imaju grčka imena, radnja se najčešće zbiva u Atini, glumci su odeveni po grčkoj modi, uz neizbežne ogrtače koji u rimskoj verziji nose naziv pallium, pa otud i ime fabula palliata.
Poput današnjeg bioskopa, televizije ili radija, pozorišne predstave su nekada bile veoma popularan vid zabave, ali i način sticanja obrazovanja. Organizator čitave jedrie pozorišne predstave u Rimu bio je dominus gregis, nešto poput današnjeg menadžera, koji je ujedno bio i gavni glumac predvodnik pozorišne trupe. On je sarađivao s posebnim predstavnicima vlasti zaduženim za organizaciju svih mogućih svetkovina (danas ulogu najbližu toj igra Ministarstvo kulture) i njihovu pomoć je od videnijih gradana prikjupljao dobrovoljne novčane priloge neophodne za postavijanje jednog komada na scenu.
Ulaz je za publiku bio besplatan. Dominus gregis je otkupljvao tekst od autora koji nakon toga ne bi zaradio ništa od same predstave (osim slave i popularnosti), ali ne bi snosio ni troškove u slučaju potpunog neuspeha. Glumačka trupa je obično brojala 6-8 članova, mahom robova ili oslobodenika, isključivo muškaraca koji su igrali i ženske uloge.
Pozorišna sezona se u Rimu poklapala sa periodima posebnih verskih svetkovina i igara koje su tim prilikama održavane: - u septembru, vreme Rimskih igara (Ludi Romani) posvećenih Jupiteru,- u novembru, sklopu plebejskih igara (Ludi plebelin), ponovo posvećenih Jupiteru,- svakog jula, za vreme svetkovina Apolonu (Ludi Apollinares),- u aprilu, povodom praznika u čast Velike Majke (Magna Mater), kada su organizovane tzv. Ludi Megalenses. Prvu pravu zgradu pozorišta (theatrum) podigao je Pompej tek 55. god. pre nove ere. Do tada su predstave izvodene na improvizovanim i privremenim pozornicama od drveta.
Publika je stajala li donosila sopstvene stolice. Nešto kasnije su pridodata i drvena sedišta za gledaoce (cavea). Pozornica (scaena) je sa svojom scenografijiom u najvećem broju slučajeva dočaravala prizor gradske ulice sa fasadama nekolicine kuća. Ulazi kuća su ujedno bili i prolazi do malenih odaja za presvlačenje i pripremu gumaca. Uobičajen detalj na sceni bio oltar verovatno posvećen Apolonu kao zaštitniku umetnosti. Pouzdano se zna da je u nešto kasnijem periodu postojala i pozorišna zavesa (aulaeum), koja se podizala i spuštala na početku i kraju predstave.Budući da nastaje po modelu novoatičke komedije, palijata iz nje preuzima već postojeću galeriju likova sa njihovim šablonizovanim kostimima maskama. Neizbežni junaci rimske komedije tako postaju: Senex-strogi i džangrizavi starac,obično nezadovoljni otac nekog mladog rasipnika ili ženskaroša. Nije ga teško zamisliti: na pozornici nosi belu periku, masku večito zabrinutog ili ljutitog izraza, dugačku tuniku i ogrtač od jeftinog materijala u žućkasto-braon tonovima.
Adulescens - naivni, lakomisleni i obavezno zaljubljeni mladić. U stalnom je generacijskom sukobu ocem koji ga kori zbog nerada, trošenja novca ili bezglave zaljubljenosti u devojku koja je po pravilu kurtizana,ili mu je iz drugih razloga nedostupna. Radnja rimske palijate uvek podrazumeva silne ljubavne peripetije, ali ima neizostavano srećan kraj. Adulescens nosi veoma raskošan i otmen kostim crnu periku.
Servus- vispreni i vragolasti rob. Podsmešljivi majstor prevare, savetnik neiskusnog mladića koji svojim mrežama laži i urnebesnih spletki vodi i usmerava radnju rimske palijate - sve do srećnog završetka, pri čemu i sam uspeva da sa puno šarma umakne zasluženoj kazni. Nosi kratku tuniku, crvenu periku, lakrdijašku masku pallium prebačen na rame, da bi mu hitre ruke bile uvek slobodne.
Ženski likovi imaju manjeg udela na sceni i znatno su bledi: to su uglavnom meretrix (kurtizana), matrona (rimska gospoda) i ancilla (robinja). Za razliku od skromnog kostima robinje, prva dva lika nose bogate odore boje zlata (da se podvuče njihova pohlepa) i ništa manje raskošan nakit. Valja pomenuti i sporedne likove parazita, kuvara, vojnika i drugih, koje su obično tumačili isti gumci, igrajući dve uloge istovremeno.
Tit Makcije Plaut, iz umbrijskog grada Sarsine, živeo je od 254. do 184. god. stare ere i bio najznačajniji pisac rimske palijate. Malo je verodostojnih podataka o njegovom životu. Verovatno je priča da je karijeru započeo kao glumac i svoju na taj način zaradenu uštedevinu uložio u neki propali trgovački poduhvat. Tako je bio prinuđen da mukotrpno radi u mlinu, u slobodno vreme pišući komedije, što mu na kraju donosi veliku slavu i materijalnu sigurnost.
Sačuvano je dvadesetak Plautovih palijata, od kojih su najznačajnije: Amfitrion (Amphitrio), Magarci (Asinaria), Ćup (Aulularia), Zarobljenici (Captivi), Epidik (Epidicus), Aveti (Mostellaria), Laža (Pseudolus) i Hvalisavi vojnik (Miles gloriosus). Plaut je ostao upamćen kao veliki majstor jezika koji se nije ustručavao da komedije začini masnim uličnim žargonom. Bio je izuzetno talentovan i duhovit, a istovremeno i popularan pisac (danas se čak reklo i komercijalan). Izvršio je snažan uticaj na komediografe i dramske autore kasnijih perioda. Posebno treba pomenuti imena kao što su Šekspir i Molijer, koji svoje čuveno delo Tvrdica piše po uzoru na Plautov Ćup. Na isti način nastaje i komedija Kir Janja Jovana Sterije Popovića.
Pred nama je prizor iz Plautovog dela Aveti (Mostellaria). Sam početak komedije ima klasičan ljubavni zaplet: vešti domišjati rob Tranion pomaže svom mladom gospodaru Filolahu da osvoji naklonost devojke za kojom čezne. Namcorasti mladićev otac Teopropid je na putu, a sin za to vreme organizuje danonoćne zabave i rasipa njegov novac. Iznenadni očev povratak sasvim baca u zapećak ljubavnu notu zapleta, i mesto ustupa Tranionovoj neverovatnoj veštini laganja. Lukavi rob uspeva da komično naivnog starca ubedi kako su mu kucu zaposeli duhovi, i na taj način odlaže njegovo neprijatno saznanje da ga je sin doveo do ivice bankrotstva. Citava prevara na kraju, naravno, biva obelodanjena, ali, po lepom običaju rimske palijate, priča ima već očekivani povoljan ishod.