NATPIS NA TRIJUMFALNOM LUKU U BENEVENTU
📷
IMPERATORI CAESARI DIVI NERVAE FILIO
NERVAE TRAIANO OPTIMO AUGUSTO GERMANICO DACICO PONTIFICI MAXIMO TRIBUNICIA
POTEST[ATE XVIII IMP[ERATORI VII CON]SULI VI PATRIAE PATRIAE FORTISSIMO PRINCIPI SENATUS POPULUSQUE
Latinsko pismo ima svoje poreklo u feničanskom alfabetu. Feničani, trgovci i pomorci, došli su u dodir s drugim narodima, pa i s Grcima, koji su od Feničana primili pismo, a sami su uveli nove znakove za samoglasnike. (10. VEK. pre nove ere.)
Rimljani su posredstvom Etruraca došli u dodir s grčkim alfabetom i prilagodili ga svojim glasovnim potrebama.
U antici se pisalo samo VELIKIM SLOVIMA. U početku je latinica imala 21 znak, u 1. veku. pre ne. uvode se y i z (zbog tačnijeg pisanja grčkih reči).
Kasnije su uvedeni i posebni znakovi za glasove U i v (pre je bilo samo V za oba glasa), tako da konačno latinica ima 24 znaka.
Znak K dolazi samo u nekoliko starih reči, inače se glas “k” beležio znakom “C”. (Kalendae, Kaeso).
Latinska abeceda
IMA 24 SLOVA
a , b , c , d , e , f , g , h , i , (k) , l , m , n , o , p , q , r , s , t , u , v , z , x , y .
Glasovni sistem latinskog jezika sastoji se od
1. vokala ili samoglasnika
2. diftonga ili dvoglasa
3. konsonanata ili suglasnika.
1. Vokali su a,e,i,o,u i y, koji se čita “i”. (npr. Syria)
Oni mogu biti dugi, što se označava crticom iznad vokala i kratki, što se označava polukrugom iznad njih. Ispred i između vokala “i” se čita “j”, npr. iam, maior.
2. Diftonzi ili dvoglasi su kombinacija dva vokala a čine jedan slog. Uvek su dugi.
To su: ae, oe i au (češći) i, ei i ui (ređi). Osim ae i oe, koji se u klasičnom izgovoru izgovaraju “aj” i “oj” a u tradicionalnom “e”, ostali se diftonzi čitaju onako kako se i pišu.
Ako nad diftonzima ae i oe piše znak DIJEREZE, tj dve tačkice ili znak duzine nad drugim vokalom diftonga, čitaju se onako kako se i pišu. Taj znak (kako mu i naziv govori) rastavlja diftong na dva sloga, tj. na dva zasebna vokala, npr. u reči poeta. Dolazi u rečima grčkog porekla.
3. Konsonanti ili suglasnici su: b, c, d, f, g, h, k, l, m, n, p, q, r, s, t, v, z, x.
“K” nalazimo samo retko, u starim rečima, “z” u rečima iz grčkog jezika (npr. zona), kao i takozvane “haknute” konsonante ph, th, rh i ch, koje čitamo f, th/t, r i h.
Tzv. “haknuti” konsonanti
ph - philosophia , čitamo “filozofija”- fi je transkribovan sa ph, čita se f
th - theatrum, čitamo “theatrum ili teatrum” - theta je transkribovan sa th/t, čita se th ili t
rh - Rhodus, čitamo “Rodus” – ro je transkribovan sa rh, čita se r.
ch - schola, čitamo “shola” – hi je transkribovan sa ch, čita se h.
Naglasak I DUZINA SLOGA
-Slogovi se broje od kraja reči
Obelezavaju se ovako
kratkoca: ˘ dužina: ˉ
exempla-primer:
adventus taberna dominatio provincia similis poenae
3 2 1 3 2 1 5 4 3 21 4 3 21 3 2 1 2 1
- kod dvosložnih reči, naglasak se nalazi na pretposlednjem slogu, odnosno prvom (má-ter) - kod trosložnih i višesložnih reči vrede 2 pravila:
1. ako je slog DUG (vokal ima dugi naglasak), naglašen je pretposlednji slog(Romānus – Románus)
2. ako je slog KRATAK (vokal nosi kratki naglasak), naglašen je treći slog od kraja reči (medicus)
Slog je dug:
1. kad je u njemu dug vokal (npr. māter) 2. kad je u njemu diftong (npr. Caesar) 3. kad iza vokala stoje dva konsonanta (npr. sagitta) ili više njih (contra)
ALI, kad se enklitike -que, -ne, -ve spoje s nekom reči, tada ta reč ima naglasak na svom poslednjem slogu, (npr. populusque, terraque, temporaque).
Slog je kratak kad iza njegovog vokala stoji drugi vokal (vokal ispred vokala uvek je kratak) (npr. natĭo)
IZGOVOR
Postoje dva načina izgovora: klasični (stari, obnovljeni) i tradicionalni (predajom od srednjeg veka do našeg veka upotrebljavan izgovor). Klasičnim izgovorom čitamo tekstove koji su nastali do propasti Zapadnog Rimskog Carstva (5. VEK.), a tradicionalnim sve tekstove koji su nastali nakon 5. veka.
Reči, koje su u naš jezik došle iz latinskog jezika, danas izgovaramo tradicionalnim izgovorom, dok bi, s druge strane, sve tekstove i natpise koji poteču iz klasičnog doba (do 5. st. ne.) trebalo čitati klasičnim izgovorom.
Npr. Cezara su Rimljani zvali “Kajsar” (pisano Caesar), dok mi danas njegovo ime izgovaramo Cezar, po tradicionalnom izgovoru.
Kako uopste znamo kojim su izgovorom govorili antički Rimljani?
O izgovoru svedoče latinske reči zapisane u starogrčkom, u ono doba kada su Rimljani došli u intenzivnije kontakte s Grcima, koji su pak latinske reči zapisali i izgovarali onako kako su ih čuli.
Latinski Caesar - Grci su zapisali KAISAP (Kaisar), lat. Cicero - Grci su zapisali KIKERON (Kikeron).
Jednom i drugom izgovoru zajedničko je ovo:
i na početku reči pred samoglasnikom izgovara se j: iam = jam, iustus = justus; među samoglasnicima izgovara se ij: maior = maijor; y izgovara se i: Syria = Siria, Byzantinus = Bizantinus; x izgovara se ks: lux = luks, Xerxes = Kserkses; c ispred a, o, u i ispred suglasnika izgovara se k: caput = kaput, corvus = korvus, cura = kura, credo = kredo; ch izgovara se h: schola = shola, machina — mahina; ph izgovara se f: Delphi — Delfi, Philippus — Filipus; qu izgovara se kv: qui = kvi, aqua = akva; ngu izgovara se ngv: lingua = lingva, sanguis = sangvis; su izgovara se su u riječima suavis = svavis, suadeo = svadeo, sueseo = svesko i u njihovim izvedenicama, zatim u vlastitim imenima Suebi = Svebi, Suetonius = Svetonius.
U klasičnom se izgovoru kod dvoglasnika ae i oe čuju dva glasa, c se uvek izgovara k a tako i t uvek t i s uvek s. Kod tradicionalnoga došlo je do promena
Slova y i z nalaze se samo u rečima uzetim iz grčkoga. Sva se ostala slova izgovaraju kao i kod nas. Za U i V imali su Rimljani jedan znak: V, npr. VVA = uva. Međunarodne reči koje su potekle iz latinskog jezika izgovaraju se tradicionalnim izgovorom, npr. socijalan (socialis), nacija (natio), filozof (philottophus), erar (aerarium), jer ih nismo primili direktno od starih Rimljana, nego su nam došle u kasnijim vekovima.
📷
TRADICIONALNI IZGOVOR
Samoglasnici a e i o u izgovaraju se jednako: a e i o u.
Samoglasnik i pred samoglasnikom čita se kao j: iam - jam.
Samoglasnik y čita se kao i: Pyrrhus - Pirus.
Dvoglasnici (diftonzi) ae oe izgovaraju se kao e, a dvoglasnik au jednako. Npr. Caesar, poena, Augustus izgovaramo Cezar, pena, Augustus.
Neke reči imaju znak dijereze, što znači da se svaki samoglasnik izgovara zasebno - npr. poëta - poeta.
Suglasnik c se čita kao c ispred i e y: Cicero - Cicero, Cyrus - Cirus; takođe ispred dvoglasnika ae oe koji imaju vredonst glasa e (amicae coepi - amice cepi).
Suglasnik c se čita kao k ispred a o u: amica duco amicus - amika duko amikus.
Suglasnik c se čita kao k na kraju reči: nunc - nunk.
Suglasnik c se čita kao k pred suglasnikom (koji se po pravilu izgovara kao c): ecce - ekce.
Dvoglasnik ch se izgovara kao h: schola - shola.
Suglasnik q uvek ima pokraj sebe u: qui se čita kao kvi.
Skupina ngu i su pred samoglasnikom se čita ngv, sv: lingua - lingva (samo kad su nenaglašeni).
Dvoglasnik ph se izgovara kao f: philosophia - filozofia.
Dvoglasnici th rh se izgovaraju t i r : theatrum - teatrum, Rhenus - Renus.
Skupina ti pred vokalom čita se kao ci: natio - nacio. Ipak se u nekim slučajevima čita kao ti: kad pred skupinom slede slova x s t kao u reči bestia.
Suglasnik x se čita kao ks: dux - duks.
Klasični izgovor
Kod klasičnog izgovora, svako se c čita k, dvoglasi ae oe kao ai oi, svako s kao s, svako ti kao ti.
Vaze pravila kao i za tradicionalni s malim odstupanjima:
c se čita kao k
ae se čita kao aj
oe se čita kao oj
s se čita kao s
ch se čita kao kh
rh se čita kao rh
th se čita kao th
ph se čita kao ph
VEZBANJE ZA IZGOVOR
Domaći zadatak:
Pokušajte da pravilno izgovorite neka od sledećih imena iz grčko-rimske mitologije
laudo, aeternitas, philologus, theātrum, symbolum, kalendae, contextus, gaudeo, coēgit, aeri, Aeneas, causae, aeternae, Aëropus, huic, proelium, geographia, symetria, phantasia, Athenae, Corynthius, nymphae, machina, symphonia, sympathia, aio, ius, iustitia, iudex, eius, anguis, vitium, quatiunt, otium, hostia, istius, uxor, actio, Lucretia, causa, caecus, quo, calcar, crux, quaestus, circum, cippus, natūra, moneo, terra, splendidus, candidus, militia, salūber, maiōres, pulcher, pulchrōrum, declinātio, numerus, singulāris, plurālis, genus masculīnum, genus feminīnum, actīvum, passīvum, tempora, discipula, spectāre, tabula, pythagorica, pirāta, nauta, agricola, littera, aurōra, faunus, populus, dominus, gratia, Priamus, equus, defendere, relinquere, Ascanius, sacer, noctu, crudeliter, Romāni, victōria, aedificium, publicus, Danuvius, Athēnae, Vulcānus, Sophocles, magistrātus, Homērus, cultūra, Gaius Iulius Caesar, Marcus Tullius Cicero
Aorta, digitus, dolor, febris, herba, manus, morbus, pulvis, remedium, sanare, superior, caput, cavum, corpus, oculus, cuprum, medicus, cranium, scapula, succus, cerebrum, facile, medicina, cinereus, carcinoma, viscera, species, iecur, iodum, kalium, keratitis, sanguis, unguentum, aqua destillata, liquor, diffusio, professor, incisura, diagnosis, processus, plasma, mensis, spiritus, inflammatio, operatio, liquiritia, totius, combustio, mixtio, Attius, hallux, radix, pollex, apex, luxatio, gossypium, larynx, cyanium, butyrum, glycerinum, paralysis, systema, ptyalismus, oxyuris vermicularis, eczema, zygomaticus, influenza, aegritudo, aestas, haema, caecus, hepar, aër, oedema, coena, diploë, aurum, brachium, cholecystitis, chronicus, nervus ischiadicus, cochlear, elaeosaccharum, hypertrophia, phalanx, pharmacia, perityphlitis, encephalitis, lymphadenitis, Rheum, rheumatismus, thorax, thyreoiditis, aethereus
aethernitas- izgovor: [eternitas], podela na slogove: e-ter-ni-tas, akcenat je na trećem slogu jer drugi nije obeležen znakom
Homērus- izgovor: [Homērus], podela na slogove: Ho-mē-rus, akcenat je na drugom slogu jer je obeležen znakom za dužinu
nymphae- izgovor: [ nimfe], podela na slogove: nim- fe, akcenat je na drugom slogu jer je reč dvosložna
Gaius Iulius Caesar izgovor: [Gajus Julius Cezar] podela na slogove: Ga-jus Ju-li-us Ce-zar, mesto akcenta: drugi slog-dvosložna reč; treći slog jer se podrazumeva da je drugi kratak; drugi slog jer je dvosložna reč